Pogledajmo oko sebe i videćemo da se lako sporazumevamo na mnogo načina, bez upotrebe glasa. Klimamo glavom - što znači "da", odmahujemo glavom - što znači "ne", spustimo ramena - što znači "ne znam". Ovo radimo svaki dan, a da toga nismo svesni. Ako nas neko pita kuda da ide, uperićemo prstom da bi pokazali smer, stavićemo prst preko usana da bi ga zamolili za tišinu itd. Svi ti pokreti imaju neki značaj i poruku.
Takođe samo uz pomoć mimike izražavamo različite poruke i osećanja. Pomislite samo koliko lako komuniciramo sa drugom osobom preko izraza lica kada smo nasmejani, namršteni, začuđeni... Svaki ovaj izraz lica ima svoje objašnjenje.
Poruke koje smo samo izveli pokretima ruku, licem i celim telom bile su prirodne i očigledne, a shvatili smo ih putem vida. Sa dodatkom utvrđenih pokreta koje upotrebljavaju gluvi, poruke postaju potpunije, dobijaju na vrednosti, što znači da postaju jezik. Zovemo ga znakovni jezik, koji u svakodnevnom životu upotrebljavaju gluvi i nagluvi.
Ono što su za glasovni jezik reči, za znakovni su gestovi. Umesto da se koristi glas i izgovaraju reči, u znakovnom jeziku se koriste pokreti ruku, tela, lica, usta i glave za izražavanje različitih pojmova. Umesto sluha kojim shvatamo reči, koristimo vid sa kojim tumačimo gestove.
Na zasedanju UNESCO-a, 1984. godine u Parizu, formulisana je definicija znakovnog jezika koja glasi: "Znakovni jezik je vid komunikacije, kojim se reči i pojmovi iskazuju rukama, kojom prosečan pojedinac lako izražava reči, misli i celine, zavisno od konteksta ili složene serije ideja".
Znakovni jezik je kompleksan, strukturiran, živ jezik. Ima jaku kulturnu osnovu i pripada velikom broju znakovnih jezika koji su rašireni među skupinama gluvih u celom svetu.
