Bog daje, ali i uzima..." Velika se većina ljudi za svoje nedostatke, odnosno posebnosti, uvek pita: "Zašto mi je Bog uzeo ovo ili ono".
... A samo mali broj ljudi, verujem, razmišlja poput mene: BOG UZIMA , ALI I DAJE...
Bog mi je uzeo sluh, ali dao mi je gluvoću, dao je mojoj porodice moje dve "učiteljice života" (jednu učiteljicu i jednu doktoricu), mog supruga, mnoge prijatelje kojima zahvaljujem na podršci, kao i one koji mi nisu prijatelji (i takvima isto zahvaljujem, doduše ne na podršci, već na tome sto su svojom prisutnošću u mom životu ukazali da ne budem poput njih).
Moje oštećenje sluha kao dar, zašto da ne?
I u tisini ima puno zvukova, tisina takođe može lepo da ispuni život. I nikada nisam razumjela ljude koji svoje oštećenje sluha ili kada se tako nešto javi kod njihove dece, smatraju tragedijom. Ipak nisam sigurna da ćete razumeti moju sreću čitajući ove retke...
Bilo je to 1966. godine. Moja mama je imala težak porođaj a sve zbog moje upornosti da mi silazak na svet ne bude na glavu, većc da se dočekam "čvrsto" na noge. Ta moja upornost izmučila je mamu, ali i mnoge druge kasnije u životu. Sam porođaj nije ostavio nikakvog traga na meni. Bila sam, kažu, živahno i debeljuškasto detence.
Već sa 5 meseci sam spretno mahala rukicama da dozovem mamu. Prohodala sam sa 9 meseci i u isto vreme prestala nositi pelene. Počela sam uskoro sricati prve slogove, prve reci i rečenice. Mnoge su reči bile nepravilno izgovorene, ne zato sto nisam čula, nego zato sto sam čula nepravilno izgovorene glasove svojih roditelja koji imaju potpuno oštećenje sluha. Samo mi je moja sestrica pravilno tepala, jer ona je bila "samo" nagluva.
Negde pre druge godine života, kada sam htela započeti svoju govorničku karijeru, zadesila me je upala srednjeg uha. Sledilo je lečenje penicilinom i streptomicinom (danas zabranjen) kao deo terapije.
Ne sećam se glasova, ali sećam se, živo, svih slika iz tog vremena. Već sam se od ranije znala jako uspešno koristiti rukama u saopštavanju svojih zelja kao i u svakodnevnom običnom dečijem govoru. Međutim, niko tacno ne zna kako je i zašto sluh "nestao". Primećivali su da su mi ruke postale izražajnije u prenošenju misli i osećaja. Vise nisam trčala kada je neko dozivao moje ime, nisam se vise odazivala. Niti sam vise pokazivala zvono kada je neko zvonio. Tata mi je rekao da su se, tada, normalno, zabrinuli. Odveli su me na različite analize. Nalaz je bio jasan: značajan obostrani gubitak sluha, moguća posljedica streptomicina i penicilina. U centru za rehabilitaciju sluha i govora rekli su da je uzrok nasledna gluvoća!
Sto je, tu je. Ništa se nije značajno promenilo u našim životima, samo me vise nisu glasno dozivali, vec jednostavno mahanjem ruku ili prenošenjem vibracija na daljinu (kada je pod bio drven bilo je dovoljno lupiti nogama ) Tata, mama i ja bili smo sretni pričajući mnoge priče.
Rukama sam smišljala prve lazi. Čitala sam prve slikovnice, a nešto kasnije, sa četiri godine, počela sam i pisati prve rečenice. Sećam se, volela sam tatine prče, priče ispričane na znakovnom jeziku. Rado sam gledala i Mikijeve almanahe. Sanjala sam mnoge snove. Jedino se moja sestrica bas nije oduševljavala mojim rukicama. Njoj je smetalo sto uvek kada dođu tatini i mamini prijatelji koji imaju takođe oštećenje sluha kao i mi, eto mene, glavne zvijezde zabave... Sve sam htela da saznam, sve sam želela da kažem,sve reci svima! Jasno da su svi tatini i mamini prijatelji govorili znakovnim jezikom. To je bila za mene ravnopravnost . Ali, kada su dolazili oni koji čuju, ljudi koji samo ustima govore, samo sam mudro klimala glavom i bežala medu svoje knjige, stripove i Mikijeve almanahe.
Moja baka po tati za mene bila je prava napast. Dosadna, čangrizava baka, koja govori ustima i uvek me uhvati kada se pokušavam ušunjati u njenu sobu. Ta soba, bakina, za mene bila je rajski vrt. čega sve nije bilo u njenim ormarima...
Najlepše su bile knjige. Velike, debele, nerazumljive i zato privlačne...
Znakovni jezik (govor rukama) kao prva svakodnevna informacija i pisana reč bili su mi najvažniji.
Volela sam svoj svet tisine i knjiga. Tolike sam snove sanjala...
Godine su prolazile u mojim istraživanjima i beskrajnim pitanjima na koja su svi članovi moje porodice strpljivo odgovarali.
Malo, po malo shvatila sam važnost i korisnost govora ustima. Bio mi je takav govor potreban za neke moje akcije... Npr. jednom, kada sam imala oko četiri-pet godina, imala sam ceste upale grla, tako da je mama odlučila ne dati mi nikakvo hladno piće, uključujući i običnu vodu iz vodovoda. Odlučila sam smisliti plan kako da dobijem vodu. I tako, počela sam se previjati u krevetu kao da sam teško bolesna. Moja "gluma" bila je toliko uverljiva da su odmah alarmirali mog strica koji je dojurio "fićom" i odmah su me vozili u bolnicu. Doktor, koji me primio, poslao ih je sve napolje iz ordinacije i počeo pregled razgovorom. Tada sam mu govorom ustima morala objašnjavati sto hoću. Dobila sam svoju času vode i kao pobednik izašla iz ove situacije. Doktor se nasmejao mojima i rekao im da mi nije apsolutno ništa i da mi daju vode, ali i da pokusaju da razviju kod mene govor.
Na selu gdje smo imali vikendicu, bilo je mnogo devojčica mog uzrasta. Zaista sam volela da posmatram kako se sluze svojim govorom ustima, no nisam samo htela da gledam. Želela sam da učestvujem. Znanja za to sam imala, trebala sam samo smisliti način kako da im se približim i budem jedna od njih. I tako, malo po malo ...upoznavala sam još jedan novi svet i naučila funkcionirati u tom svetu. To je iziskivalo određene napore u čitanju s usana, stalnu koncentraciju na ono sto se događa. Stalno je trebalo biti u toku. Jednostavnije mi je bilo da ja budem glavna i da ja puno pričam, barem sam znala o čemu se vodi razgovor. Za to je trebalo puno pripreme, puno novih znanja i ideja. Društvance je htjelo uvek nove i nove stvari i igre. Ti zahtevi okoline cesto su bili naporni, pa sam i stoga cesto tražila i nalazila mir i spokoj unutar svoje obitelji i svojih knjiga. Oni mi nisu bili naporni, oni su bili moj svet. Njih sam vise od svega volela: tatu, mamu i stariju sestricu, znakovni jezik i moje knjige, stripove...
U prvim razvojnim fazama života posebno treba voditi računa o kognitivnom razvoju.
Sticanje novih spoznaja i informacija važniji su za normalan razvoj deteta od učenja govora.
Govor dolazi sam po sebi kada već postoji znanje, a ono je preduslov u stvaranju motivacije za učenje, a time i učenje govora.
Detetu ne treba oduzeti dragocjeno vreme u njegovu razvoju dosadnom i mukotrpnom rehabilitacijom slušanja i govora.
U prvim fazama detetova života i odrastanja najvažnije je pronaći sistem komuniciranja koji mu omogućuje normalno i optimalno primanje informacija.
Nastavak teksta na www.crodeafweb.ne
